Колико типова површинске обраде хладњака?

Постоји неколико метода површинске обраде хладњака, укључујући прскање, елоксирање, електрофоретски премаз и галванизацију итд. Међу њима, галванизација може побољшати топлотну проводљивост хладњака, премаз спрејом може повећати храпавост површине хладњака, елоксирање може побољшати отпорност на корозију хладњака, а полирање може повећати сјај и естетику хладњака. Сада хајде да проверимо карактеристике сваке површинске обраде.

 

Прскање је једноставна и погодна метода површинске обраде која може формирати заштитни филм на површини хладњака, који има одређену отпорност на корозију и издржљивост. Поред тога, постоји велика флексибилност у избору боја и премаза.

 

Анодизација је процес стварања густог оксидног филма на површини хладњака како би се побољшала његова отпорност на оксидацију и корозију. Штавише, површина хладњака обрађена елоксирањем обично представља веома леп метални осећај, а може се причврстити и бојама.

 

 

Електрофоретски премаз је метода наношења проводљивих премаза на површину хладњака, који има добро заптивање и отпорност на хабање. Примењено електрично поље такође помаже равномерну дистрибуцију премаза.

 

 

Галванизација је метода наношења слоја метала на површину хладњака како би се побољшала површинска тврдоћа и отпорност на корозију. Обично коришћени галванизовани метали укључују бакар, никл и хром.

 

Укратко, свака техника површинске обраде има своје јединствене карактеристике и употребу, а одабиром одговарајуће технике површинске обраде може се обезбедити ефикасна заштита за перформансе и лепоту хладњака.

 

Обрада површине углавном утиче на следеће три карактеристике:
1. Отпорност на хабање: Површина обичних легура алуминијума (било да је кућиште или радијатор) има типичну „алуминијумску“ боју (природни алуминијум). На пример, након трљања руку, често ћете наћи црну мрљу на рукама, која је заправо микрослој алуминијума и његових оксида. Алуминијум је релативно мекан метал са малом отпорношћу на хабање када се не третира. Након површинске обраде електролитичком оксидацијом (елоксирањем), алуминијум формира слој оксида који је много дебљи од оног који се производи у уобичајеним условима. Таложени Ал2О3 је веома тврд материјал, тако да је овај слој веома отпоран на хабање.

 

2. Отпорност на хемикалије: Познато је да су легуре алуминијума класификоване као материјали „отпорни на корозију“ у чистим и сувим окружењима. Међутим, сам алуминијум лако реагује са разним киселинама и базама, па су и отисци прстију, ако се не уклоне на време, довољни да после неког времена оксидирају. Али површина након анодизације ће бити отпорнија на корозију, чак и под тешким условима, може ефикасно заштитити алуминијумску површину, због чега су алуминијумски делови за спољашњу употребу увек елоксирани.

 

3. Ефикасност хлађења: последњи и најважнији параметар. Сјај површине Нетретирани природни алуминијум има изузетно ниску емисивност (емисиона моћ је параметар способности површине да емитује топлоту). Већина материјала има емисивност од око 0,95, а природни алуминијум има анемивност од само око 0.05, што значи да би алуминијумски хладњак био веома ефикасан ако би се распршио топлоте само зрачењем. Међутим, природно анодизована површина хладњака има већу емисивност од површине природног алуминијума, отприлике 0,80 већу. Наравно, конвекција ће такође помоћи у преносу топлоте, у зависности од величине површине хладњака и начина на који ваздух загрева хладњак.